Текст професора Петровића који је забрањен у "Данасу"

12-05-2020 | Саопштења

Славиша Лекић је дуго мислио да је требало да буде храбрији од Оливере Зекић, духовитији од Александра Тијанића, већи швалер од Милорада Вучелића, паметнији од Славе Ђукића, писменији од Ивана Радовановића, успешнији од Мање Вукотића, зато ником од њих није опростио што су имали каријеру.

Ни једна новина у којој је бритки Лекић нешто уређивао, није више међу живима. Новине у Србији су свашта преживеле, али уређивање Славише Лекића нису, није претекла ни једна, ни случајно. Уређивањем је упокојио све што је потписао, а посебно „Статус".
„Статус" је прича о успеху, новина штампана како би спроводила лустрацију међу новинарима. Када су све револуције прошле, охрабрени Лекић је постао револуционар. Режиму Милошевића није заборавио што га никада није тукао, па је тучу у „Гргечу", у којој је сурово премлаћен од више гостију, пијаних колико је то био и он сам, представио као свој крунски допринос демократској Србији. Када је „Европљанин" објавио Ћурувијино и Тијанићево писмо Милошевићу, јунак из „Гргеча" је правилно закључио да то и није нека вест и први и последњи пут је донео исправну уређивачку одлуку и на насловну страну листа „Став", ставио раскошно женско попрсје, остали такозвани независни медији тог времена, нису имали његову мудрост. Пошто га нису ни млатили, ни хапсили због ставова које је износио, али их нико није преносио или узимао за озбиљно, пробуђени револуционар је решио да уради другим новинарима оно што нису радили њему. Праведни Лекић је у „Статусу" новинаре делио на понос и бруку професије, што у чаробном свету Лекића, наравно, није ни налик осуђиваној пракси политичара који су правили такве спискове. Док је страх од лустрације био стваран, марљиви Лекић је вредно прикупљао прилоге од оних који су желели на сунчану страну улице. Када је нестало страха и са њима прилога и када популарни Славиша већ није успео да забрани колегама да раде, читаоци су забранили њему, да уређује, а да ради може, ма како се звало то што ради. „Статус" је отишао у ликвидацију, у историју није. Жовијални Славиша је са, не мање успеха, предводио и НУНС и за време свог мандата успео је да га подведе у дужничко ропство према Драгану Ђиласу. Ретко образовани Лекић је НУНС брзо напустио, љут као да му је конобар саопштио да ће пре твитовања морати на алко тест, а иза себе је оставио образ и дуг. Пошто не уме да буде духовит без псовке, комични Славиша воли твитер, у њему може да се ваља, новинарство схвата као трач и оговорање, а писање као пљување, зато је твитер његов логичан крај. За далековидог Славишу све су жене курве, осим његове маме, сви политичари су олош, осим Драгана Ђиласа, што би могло да значи да му је Ђилас мама. Понекада испљује Ољу Бећковић, па се брзо пребаци на Ољу Јовићевић, као последица дугих, а понекада и болних револуционарних ноћи у "Гргечу", не разликује имена од лица. Ако већ има разлога за праведну љутњу на непажљиве читаоце и струковно удружене новинаре, нема разлога да се љути на монтажере, сниматеље, сценаристе. За филмиће које потписује, Славиша је сам крив, посебно за њихову гледаност, то се гледа само када си плаћен за њихову израду или када си наручилац филма, остали немају оправдање. Сналажљиви Лекић зна да одвоји битно од небитног и зна шта су праве вредности. Ану Брнабић је називао бројним погрдним именима као и биране чланове Владе, али је зато и Брнабићеву и чланове Владе позивао и готово разговетно разговарао са њима, чим му је затребала помоћ око неког здравственог проблема. Здравље је најважније. Бивши муж Бојане Лекић, најбоље зна све и о свему, а посебно о оном о чему не зна ништа, о писању, о уређивању, о браку. Зато говори о свему и свима, осим о себи, он најбоље зна да ту нема шта да се каже.


Потпредседник Покрета социјалиста, професор на Машинском факултету у Београду,
проф.др . Небојша Петровић
 

Подели са пријатељима: