Михаило Марковић (Београд, 24. фебруар 1923 — Београд, 7. фебруар 2010) био је српски филозоф, универзитетски професор, теоретичар и академик. Марковић је био један од најзначајнијих српских филозофа и логичара XX века марксистичко-хуманистичке оријентације, академик САНУ и у неколико наврата професор филозофије на еминентним универзитетима у Сједињеним Америчким Државама.

Рођен је од оца Милутина и мајке Милеве. Завршио је Другу београдску гимназију 1941. године. Учествовао је у Другом светском рату и био капетан ЈНА. Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1950. године. На истом факултету је 1951. изабран за асистента, а 1953. за предавача на предмету Логика (касније је предавао и Општу методологију. Докторирао је 1955. у Београду са темом Формализам у савременој логици, и у Лондону 1956. године са темом The Concept of Logic, (Појам логике). На Филозофском факултету је изабран за доцента 1956. године, за ванредног професора 1958. године, за редовног професора 1963. године. Декан Филозофског факултета је био 1966/67. године и шеф Катедре за логику и методологију од 1962. до 1975. Био је управник Института за филозофију 1967 — 1975. Филозофског факултета у Београду. Политички је суспендован са Факултета 1975, а отпуштен 1981. године. Био је научни саветник у Центру за филозофију и друштвену теорију Института друштвених наука у Београду, од 1981. до 1986. Један од оснивача Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду[1]. Пензионисан је 1986. године.

За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 1963. године, а за редовног 1983. године. Био је секретар Одељења друштвених наука САНУ од 28. маја 1998. до 2. октобра 2001. и члан Председништва САНУ од 30. маја 2002. до своје смрти 7. фебруара 2010. Био је представник САНУ у Међународној академској унији у Бриселу. Био је члан Европске академије наука и уметности у Салцбургу од 1993. године.

Написао је више књига, од којих неке као што су Дијалектичка теорија значења (1961) и Филозофски основи науке (1981), спадају у светску филозофску баштину. Сарађивао је у највећој светској енциклопедији филозофије коју је издала издавачка кућа МекМилан из Њујорка 1969.

Михаило Марковић је предавао на више универзитета у Европи, Канади и САД. Био је председник Југословенског удружења за филозофију (1960—62), један од организатора Корчуланске летње школе у 1960-им, члан Савета знаменитог филозофског часописа „Праксис” и многих других стручних часописа.

Постао је почасни доктор Универзитета у Лондону 1985. године. Добитник је Седмојулске награде 1962. године за дело „Дијалектичка теорија значења“. Октобарску награду града Београда добио је 1989. године. Осим тога добитник је Медаље за храброст, Ордена заслуга за народ 3. реда, Ордена братства и јединства 2. реда, Ордена рада 3. реда.

Добрица Ћосић му је посветио поглавље у свом роману Пријатељи. Ћосић је сматрао Михаила Марковића најугледнијим српским филозофом и најзначајнијим социјалистом друге половине двадесетом столећа.

Његов син је познати математичар Зоран Марковић, осим њега имао је и старијег сина Владимира Јевтовића, познатог професора глуме на ФДУ.

Преминуо је у Ургентном центру у Београду 7. фебруара 2010. године.