Манифест новог социјализма

Београд, 2013.
„А када извршимо револуцију у царству наших представа, онда ни стварност неће одолети.“
Хегел
„Политички најслободнији су грађани чисте прошлости, малих или никаквих потреба за влашћу и богатством и којима нису потребне ничије услуге нити привилегије, који, према томе, не зависе од милости ни државе, нити било које партије.“
Михаило Марковић
Социјализам и западна демократија
Социјализам није дозвољавао велику акумулацију капитала у приватним рукама, тј. екстремно богатих људи није било, ма каквим се послом бавили, с обзиром да су радници били основни субјект друштвено-економског система и одлучивали о друштвеној репродукцији и расподели створене вредности. Доба „неслободе“ и „недемократије“ било је у великој мери доба једнакости, док је долазак „слободе“ и „демократије“ донео велике социјалне разлике које најбоље оличава, са једне стране, појава екстремно богатих људи, „тајкуна“ – власника великих пословних империја, чији почетни импулс представља праву зону сумрака и са друге стране, армије (скоро милион) незапослених људи или запослених који раде у нехуманим условима, за мале плате које се често не исплаћују редовно. Ова појава праћена је говором о добровољној транзицији, тј. о народној одлуци да се крене у капитализам, о потреби да се створи и ојача средња класа, о страним инвестицијама које ће доћи јер, између осталог, имамо здраву, квалификовану и, што је најважније, јефтину радну снагу. Капиталисти, или савремено речено, предузетници, послодавци, оснивају и политичке партије јавно или тајно, које често називају социјалдемократским и сл. Залажу се за социјалну правду и лицемерно се у јавности представљају као добротвори чији је циљ запошљавање људи. Данашња демократија је лицемерна и неискрена, то је демократија за богате, а опсена за сиромашне. Избори који се спроводе у условима који подразумевају да су апарат државне власти и скоро сви медији у рукама капиталиста, не могу се одредити као слободни и заиста демократски.
Показатељ демократичности демократије западног типа јесте противљење референдуму и његовом спровођењу у толикој мери да је готово укинут. Пример за то јесте покушај грчке владе 2011. године да путем референдума приступи питању решавања буџетског дефицита, тј. прихватања или одбијања спровођења мера, наметнутих од стране Европског савеза, које су подразумевале драстичну штедњу, приватизацију и отпуштања радника, као и надзор над грчким финансијама од стране евроунијских чиновника. Референдум који је у својој суштини значио одлуку о останку или изласку из еврозоне није спроведен, већ је оборена Папандреуова влада која га је тражила. Уколико се референдум негде и спроведе и добије непожељан одговор, тј. онај који не одговара владајућој олигархији, као што се то десило у Ирској, приликом гласања о Лисабонском споразуму, организоваће се нови, са циљем да се резултат промени и буде у интересу центара моћи. Уколико се из прве добије пожељан одговор, референдум се наравно неће понављати. Савремени владари данашњу западну демократију представљају као владавину народа, иако је она то само номинално, док је реално у питању олигархијска диктатура капитала. На то су принуђени како би народ био пасиван, а да истовремено верује да је политички активан. Олигархији то омогућава да сачува своје позиције моћи.
2. Транзиција
Транзиција представља прелаз из једног статуса у други, из једног система вредности у други - у нашем случају: прелаз из социјализма у првобитну акумулацију капитала, почетни и истовремено најсуровији стадијум капитализма. Прелаз је то из позиције радника-власника-управљача на позицију најамних радника и оних којима се управља. Радницима је веома вешто наметнута искривљена свест о томе да друштво треба да буде подељено на класе, да је то добро за њих да више немају оно што су имали (средства за производњу), да је добро што су јефтина радна снага (због страних инвестиција), па се и они сами залажу за приватизацију и капитализам. Транзициони капитализам, међутим, уместо економског напретка, доноси управо супротно. Страним инвеститорима стало је пре свега до већег профита који стичу тако што добијају разне олакшице и субвенције које често покривају и вишегодишње плате свих запослених. Тако је, на пример, словеначком Горењу за изградњу фабрике у Зајечару поклоњено 10 хиљада евра по сваком запосленом (трогодишња плата) и додатних 800 евра за трошкове обуке. Уз то, биће му бесплатно изграђен гасовод када проради Јужни ток, индустријска пруга, водовод, канализација, телекомуникациони оптички кабл... Таквим уредбама Владе, као што је она о привлачењу страних инвестиција, држава такође инвестира до 10 хиљада евра по запосленом, одриче се неких својих принадлежности, а заузврат нема никаква профит, добија мали број бедно плаћених радних места и мрвице кроз порезе. Једини прави интерес у таквој транзиционој економији имају странци и домаћи коруптивни политичари. У исто време држава објављује да нема ни новца ни интереса да уложи средства у ревитализацију домаћих компанија, на пример ИМТ-а и ИМР-а. Међутим, једино инвестиције у развој реално домаћих привредних субјеката, а не номинално, као што је на пример случај Фиата у Крагујевцу, могу допринети економској независности, значајном повећању запослености и побољшању стандарда. Транзиција је као неки мост који повезује леву и десну обалу реке која раздваја два система вредности. Пошто је десна обала моћнија и привидно лепша – нашминкана и украшена, привукла је и преобратила оне са леве обале који су у ствари већином подлегли причама добро плаћених транзиционих вођа о лепшој, демократској стварности. Сада се сви заједно клате на том мосту, високо над амбисом. Назад на леву обалу се не може, а десна обала је све даља, јер се мост стално руши и гради. Бесконачан посао изградње таквог вавилонског моста одржава неодрживо стање бивања нигде.
3. Феминизам и маскулинизам
У данашњем капитализму подједнако су обесправљени и мушкарци и жене. Суштински, стање се не разликује од оног са почетка 20. века које је описала Роза Луксембург:“Докле год владају капитализам и најамни систем владавине, једино је продуктиван онај посао који ствара вишак вредности, који производи капиталистички профит. Са ове тачке гледишта, плесачица у музичкој сали, чије ноге глатко зарађују профит у џеп њеног послодавца, представља продуктивног радника, док се сав труд пролетерских жена и мајки у четири зида њиховог дома сматра непродуктивним. То звучи брутално и неразумно, али тачно одговара бруталности и неразумности наше тренутне капиталистичке економије. И, угледати ову бруталну стварност чисто и јасно је први задатак женских пролетера. " Равноправност и ослобођење жене не могу да се посматрају одвојено од равноправности и ослобођења мушкарца. Бројни су примери жена на власти које су биле и бруталније од многих мушких владара. Да ли ће жене у већој мери бити укључене у политички систем није суштинско питање, докле год опстаје систем - неправичан систем. Да ли се нешто променило у Немачкој Ангеле Меркел у односу на Немачку Герхарда Шредера? Није. Равноправност у оквиру истог, модерног ропског система нема праву вредност. Не међусобна равноправност модерних робова и робиња, већ слобода човека као човека јесте примарни циљ којем унутар друштва треба тежити. Феминизам и маскулинизам као теза и антитеза захтевају теоријску синтезу.
4. Демократска тиранија
Противречности које доноси капитализам стално се повећавају. Зашто онда не постоји одлучан отпор постојећем стању? Зашто нема револуционарне свести? Разлог је следећем: у циљу свог одржања, систем уводи разне модификације и потенцира ефемерне вредности као супстанцијалне, псеудовредности стављају се на место истинских вредности. Служи се свим средствима која су му на располагању са циљем да делује на свест људи како би амортизовао било какво незадовољство постојећим стањем. Народ је притиснут репресијом медија и масовне културе. На делу је идеолошка манипулација.
По Платоновим речима претерана слобода прелази у претерано ропство, а тиранија настаје из демократије: „... ако дође до тираниде, тиранин ће понићи из тога соја који заступа народ, а не из неког другог“. У измењеним историјским условима и Хитлер је дошао на власт на изборима у систему парламентарне демократије. О недостатку слободе и нумеричккој демократији која се претвара у тиранију већине писао је и Токвил критикујући америчку демократију: „Не познајем ниједну земљу у којој би владала мања независност духа и мања истинска слобода дискусије од Америке.“ Демократска тиранија данас функционише позивајући се на принцип да нека правила и процедуре морају да буду наметнути, међутим, која су то правила и које процедуре, није општеприхваћена ствар.
Шта је истина, о томе постоји званичан став. Реакција на опозицију тој званичној истини, одређује западну демократију као тоталитарну организацију, јер иако проповеда толеранцију, практикује нетолеранцију према критичким нападима који су делотворни, односно, који би могли довести до њеног укидања и превладавања (антитезе и синтезе). Отуђене демократске институције лако ће правно оправдати гушење силом такве опозиције када нису у стању да се супротставе рационалном аргументацијом. На аргументе ће одговорити употребом своје економске, полицијске или војне моћи и у име толеранције захтевати нетолеранцију и стављање ван закона свих оних који не толеришу званичну истину.
5. Међународна криза и слободне интеграције
Међународни односи оптерећени су данас великим кризама. Снаге глобализма усмерене су против легитимних тежњи народа и држава за слободом, независношћу и равноправним међудржавним односима. Покрет социјалиста, супротстављајући се томе, залаже се за успостављање међународних односа који би подразумевали уклањање сваког облика колонијализма, а нарочито тзв. хуманитарног интервенционизма и изградњу економског поретка који би био заснован на узајамном поштовању интереса. Уједињене нације треба да буду место где ће се заиста решавати међународни спорови у циљу очувања мира и безбедности у свету.
Начело самосталности унутрашњег развоја, равноправности и узајамног уважавања подразумева слободне интеграције међу државама. Данашњи Европски савез (или унија) којим доминира Немачка, има алтернативу у евроазијском савезу или у неком облику неутралности. Држава која као највише вредности постави интеграције, негира себе као државу. Речи Ж.М.Бароза, председника Европске комисије, говоре о томе да је дугорочни циљ европских интеграција - федерација, што заправо значи да Европа треба да буде једна држава:"...Наша амбиција је пут ка федерацији... Државе треба да буду свесне да могу да остану глобални фактор само уколико прихвате чвршћу политичку унију".
Интеграције, међутим, као и политичка неутралност треба да буду само средство за остваривање виших вредности које се огледају у очувању слободе, националног идентитета, државне целовитости и правичног унутрашњег уређења. Да ли ће се ићи путем интеграција или путем неутралности зависи пре свега од могућности да се ови циљеви остваре. Водити рационалну политику, значи користити адекватна средства за постављене циљеве.
Европски савез позива на толеранцију и поштовање људских права и слобода. Међутим, моћне западне земље заправо прокламују и спроводе репресију. Tolerantia тако постаје patientia. Бити толерантан у демократској интерпретацији тог појма значи бити пацијент. Толеранција као пацијенција претпоставља да се установљена владајућа политичка парадигма прихвати без поговора. Када се одређена држава (или појединац унутар неке државе) прогласи оболелом, она постаје пацијент, доктор-држава или конзилијум преписује терапију, добија се рецепт и наравно – рачун. Уколико пацијент одбије терапију, односно не призна да је оболео, добиће терапију присилно, али јачу дозу и већи рачун.
6. Просветни систем
Просветни систем ставља се у службу оправдања хегемонијалне праксе. У Црној Гори, на пример, наставници су похађали семинаре, чији је циљ био да се промени свест о НАТО агресији из 1999. године. Садашње просветне власти у Србији подржавају систем образовања који тежи произвођењу уско специјализованих радника. Општа образованост се минимализује. Људи са таквим образовањем могу да постану технички професионалци, али истовремено и морално равнодушни. На тај начин угрожена је васпитна мисија заснована на етичким идеалима. Болоњски процес који је некритички прихваћен, иако многи европски универзитети то нису учинили, тежиште ставља на оптерећеност студената, а не на квалитет образовања, што као последицу има урушавање универзитета. С обзиром на текућу дехуманизацију универзитета, није необично што је Универзитет у Београду доделио почасни докторат Мајклу Волцеру, америчком политичком филозофу, који је подржао бомбардовање СР Југославије и који теоријски у својим радовима оправдава тзв. хуманитарни интервенционизам. Да би се ови процеси зауставили, потребно је што пре преиспитати увођење болоњског процеса и његове ефекте и донети нове законе о образовању на свим нивоима, чији циљ треба да буде унапређење образовног и васпитног процеса.
7. Банке и диктатура капитала
Веома важну улогу у светском капиталистичком поретку имају банке. Од обичних посредника у плаћању, банке су данас постале свемоћне монополске институције које контролишу читав финансијски капитал. Преко текућих рачуна и разних финансијских операција банке су потпуно упознате са стањем послова појединих компанија, али и целих држава. У позицији су да их контролишу, тако што им отежавају или олакшавају кредите. У стању су да их потпуно лише капитала, или супротно, да им омогуће велика улагања и инвестиције и у сарадњи са својим владама постављају политичке услове. Савремени капитализам вишак капитала не користи за подизање стандарда својих грађана, већ извози капитал у иностранство, пре свега у неразвијене земље. Зашто? Превасходно због тога што су у тим земљама плате мале, земљиште и сировине јефтини, бројне су пореске олакшице и субвенције, што све заједно профитну стопу чини толико високом да у њиховим матичним земљама никада не би могла да се оствари. Извоз капитала у таквим условима остварује се без великих тешкоћа, зато што је, са једне стране, у тим земљама обично на власти компрадорска елита, која је најчешће поткупљена ситносопственичким интересима и тако уплетена у светску мрежу капитализма. Такав паразитски, рентијерски капитализам највећи број земаља доводи у вазални однос.
Како се испољава тај вазални однос? Уместо слободне конкуренције на тржишту, постоје велике фирме, тесно повезане са великим западним банкама и владама, које су у повлашћеној позицији за добијање посла који је повезан са одрећеним кредитом. О чему се ради? Као услов за добијање кредита обично се тражи да се део кредита искористи за куповање западних роба и услуга, тако да се највећи део враћа назад. Нека истраживања показала су да се на уложених 100 долара, 60 врати назад, 30 иде на корупцију локалних вођа, а тек 10 искористи народ. Посао реконструкције моста Газела у Београду који смо пре 40 година сами изградили, добила је западна компанија, захваљујући постављеним условима на конкурсу, а онда ангажовала домаћу Мостоградњу као подизвођача, која је посао обавила на исти начин као што би га урадила и да није било западне фирме, али са занемарљивим профитом. Такође, домаћи Икарбус није могао да конкурише на тендеру за набавку аутобуса због услова које је диктирала Европска банка за реконструкцију и развој (ЕБРД), иако је обезбеђивала само половину средстава. Иако је Икарбус аутобусе еквивалентног кавалитета могао да произведе по скоро упола мањој цени, тако да задуживање код ЕБРД-а не би ни било потребно, посао је додељен пољском произвођачу. Овај пример на драстичан начин показује како се лични интереси стављају испред општих.
У нововазалним земљама влада фасцинантно усхићење и промоција западних вредности, одбрана капитализма и његово улепшавање на сваки могући начин, како би се оправдали и маскирали потези који урушавају домаћу економију. Вазалне владе унутар својих феуда понашају се управо онако како се велики понашају према њима. У складу са бициклистичком психологијом погнути су пред својим владарима, али ревносно газе своје поданике. Мале локалне послове добијају повлашћене фирме, блиске владајућим структурама. Својеврсна корупција у облику јавних набавки присутна је у свим сегментима друштва.
Огроман финансијски капитал концентрисан је код малог броја људи који стварају читав систем великих, средњих и малих капиталиста који зависе од врха и чији је једини циљ стварање и раст профита. Такве своје тежње могу да остваре једино заступајући капитализам, док се према радницима, али и међусобно, односе као непријатељи у складу са хобсовском девизом да је човек човеку вук. Чак су и многи радници под утицајем разних социјалдемократских партија на страни капитализма, а то значи – против себе. Делује парадоксално.
8. Социјалдемократска апологетика капитализма
Социјалдемократе нису социјалисти. Они се само декларативно залажу за права радника, социјалну правду, правичну расподелу, а заправо су у служби капитализма, као његове апологете. У временима кризе њена кључна улога је да менаџерише кризом својим левичарским фразама и тако чува капиталистички поредак. Социјалдемократија се залаже за успостављање равнотеже између деловања тржишта и улоге државе, али то увек подразумева компромис у виду очувања “капитализма као јединог поузданог механизма за стварање богатства и жеље да се оно расподељује на основу моралних, а не тржишних начела”(А.Хејворд).
Социјалдемократска партија Немачке подржала је у Рајхстагу ратну политику Немачке 1914. године, гласајући за финансирање рата, као што су и неке левичарске владе подржале агресију на Србију 1999. године (владе Тонија Блера и Герхарда Шредера на пример). Марти Ахтисари је такође социјалдемократа.
У Србији је од 2008. до 2012. номинално на власти била управо социјалдемократска влада Демократске странке и Социјалистичке партије Србије. Прва је према речима њеног првог председника чак требало и да се зове Социјалдемократска партија и члан је социјал(демократ)истичке интернационале, а друга је напустила програм демократског социјализма који је писао Михаило Марковић и окренула се социјалдемократији, настојећи да се придружи интернационали. Међутим, у њиховом деловању док су били заједно на власти није било чак ни те социјалдемократске солидарности и уравнотежења улоге тржишта и утицаја државе.
Многи публицисти, аналитичари, политички, економски, војни итд. присутни су у јавности како би тобоже објективно коментарисали стање ствари. Међутим, ради се о томе, да они углавном наступају као прикривени заступници система, или да наметну другоразредне теме и тако скрену пажњу са битних егзистенцијалних, државотворних или националних питања.
Борба против политике мултинационалних компанија и банака и социјалдемократске маске која нема за циљ да фундаментално промени садашњи економски и политички систем, представља празан реформизам у оквиру истог, неправичног уређења и не може да доведе ни до каквог суштинског напретка, тј. не може да укине присутну дихотомију на свет сиромашних и свет богатих, иако први чине огромну већину човечанства.
9. Револуција свести, деприватизација и ново економско уређење
Да би се пружио отпор идеолошкој манипулацији, остварила слобода и превладао капитализам, неопходна је револуција свести, чији би циљ био увиђање да је правично и слободно друштво новог социјализма могуће.
Нови социјализам подразумева, пре свега, заустављање приватизације, ревизију досадашње и спровођење деприватизације која подразумева поништавање приватизације у највећој могућој мери, превасходно оних предузећа која су основана после другог светског рата, с обзиром на то да је спроведена нелегално и нелигитимно и произвела велики пад производње, а милион људи оставила без посла. Неопходно је заустављање тзв. државних финансијских подстицаја, односно поклањање новца, који припада свим члановима друштва, приватним компанијама, под изговором отварања нових радних места. Уместо тога и фамозних страних инвестиција које профит доносе само странцима, а беду за преживљавање радницима и држави, потребно је сва инвестициона средства усмерити у ревитализацију старих и стварање нових домаћих компанија. Деприватизација је легално остварива, јер је приватизација у великој мери спроведена супротно важећем уставу земље. Она представља аналоган поступак реституцији коју држава данас чак и законски подржава. То је реституција радничке имовине. Радницима су на превару, нелегално одузета огромна добра која треба да им буду враћена.
Велики системи, рудници, природни ресурси треба да буду у власништву државе. Стране инвестиције у државни сектор у одређеној мери биле би дозвољене, али само у општем интересу и под условом да држава контролише најмање 51% власништва. Држава треба да контролише и банке како не би могло да дође до велике концентрације капитала у рукама појединаца. У том смислу потребно је преиспитати гашење или довођење у стечај великих домаћих банака као што је на пример Београдска банка. Такође, држава мора да омогући и поспешује радничко акционарство где год је то могуће, а нарочито тамо где је и сама допринела да успешне фабрике због неуспешне приватизације пропадају, иако имају економски потенцијал. Радници који су власници својих фабрика имаће интерес да фабрика што боље ради.
Деприватизација не представља стварање државног монопола и укидање приватне својине и предузетништва. Слобода предузетништва била би гарантована законом. Ново економско уређење подразумевало би економску утакмицу социјалистичких и капиталистичких принципа унутар једног система под једнаким тржишним условима. Једнакост у пословању између јавних, радничких и приватних предузећа значила би транспарентност личних доходака и профита. Не постоји оправдање за дискриминацију која подразумева да плате у државном сектору буду јавна ствар, а у приватном пословна тајна. Јавна ревизија пословања независно од власничке структуре у том смислу била би од примарног значаја. Принцип деприватизације афирмише став да радничко предузетништво, односно акционарство има партиципативан карактер, како у производњи, тако и у расподели.
У пољопривреди деприватизација се превасходно односи на велике земљопоседнике који су путем непоштене приватизације постали власници огромних поседа. Приватна својина на селу значила би заправо постојање мањих газдинстава које држава помаже и поспешује тако што би између осталог подстицала оснивање задруга где би сељаци могли да се снабдеју механизацијом, семеном, ђубривом итд. Такође, у таквим задругама могли би да се добију адекватни стручни савети око продуктивности и производње здраве хране. Држава не треба да дозволи да се у Србији уводи Codex alimentarius чије одредбе предвиђају употребу хормона раста и антибиотика у производњи меса, генетски модификованог семена, зрачење семена и употребу неких веома штетних хербицида. Зато је од изузетне важности едукација и информисаност и пољопривредника и грађана, како Codex alimentarius не би прошао, а свака употреба генетски модификованих организама у производњи хране третирана као кривично дело и подлегала најстрожим санкцијама.
10. Принципи новог социјализма
За један покрет борбене левице који се залаже за остварење новог социјализма није од пресудне важности број чланова, већ њихов идејни, политички и морални квалитет. Зато је идејни рад унутар покрета нужан како би сваком члану покрета идеали и циљеви били потпуно јасни и како би могао да делује на њиховом остварењу. Свеприсутна је данас политичка принуда која се огледа се у поступању државних функционера који су спремни на све услед „прејаке жеље за сопственом промоцијом или због страха од губитка статуса у организацији и очувања своје каријере у јавном животу“ у чему се посебно истичу они „који су свесни тога да су у прошлости на разне начине кршили закон (нарочито нелегалним богаћењем и узурпацијом власти), па им је потребна заштита“ адекватно описује Михаило Марковић и такође, правилно процењујући данашње политичке партије, како су у великој мери постале отуђени центри политичке моћи, уместо да артикулишу вољу различитих друштвених група, док је структура великих партија све више је хијерархијско-бирократска:„Унутарпартијска моћ се све више помера од изабраних чланова парламента ка професионалној партијској машини која даје подршку вођи партије (по могућству харизматској личности), а заузврат добија државне положаје. Цео процес одлучивања у оквиру партије постаје ауторитаран, а дисциплина све формалнија. Да би освојила неопходне гласове бирачког тела, партијска машина се ангажује у примитивној и вулгарној масовној пропаганди која деформише податке и којој недостају било какви принципи... Такво цезаријанско вођство доводи до губитка душе следбеника, до духовног пролетаријата.“
Насупрот томе, императив покрета социјалиста је да кроз превладавање партократије као велике препреке остварењу слободе, постане водећа снага у борби за друштво новог социјализма у којем ће дела ума служити свима у сврху живота достојног човека. Политичка платформа те борбе утемељена је на оним филозофско-политичким учењима чији је циљ остварење правичног друштва слободних људи. Стварна хуманост и слобода, а не њихово проповедање праћено праксом која заправо гуши сваки захтев за слободом и своди људе на бића чији би једини циљ био да преживе и репродукују се, јер су једино тако корисни и исплативи својим господарима. Таква бића заправо и нису људи у правом смислу, већ „оруђа која говоре“ a верују да су слободни. Борећи се против таквог дехуманизованог друштва, за нови социјализам, покрет социјалиста се бори за буђење свести о слободи. Пробуђена свест ући ће у борбу за највишу слободу. Та борба је неизвесна, као и свака борба, али не постоји други начин за деструкцију те илузије слободе зомбиране свести која не представља ништа друго до односе понижености и угњетености.
Истински економски препород није могућ у друштву где не владају принципи хуманизма и солидарности, социјална правда и једнакост, у којем не постоји слободно испољавање националног и верског опредељења. Савремени капитализам као и онај који описује Маркс, делује на следећи начин: капиталиста и радник (у новоговору: послодавац и запослени) успостављају однос купопродаје. Капиталиста купује радникову радну снагу. Да би то било могуће, радник у савременом западном друштву званично је слободан поседник своје радне снаге, што у ранијим друштвима није важило. Међутим, поседовање капитала и средстава за производњу му се отежава или онемогућава, што га доводи у економски зависни однос према капиталисти. Да би преживео, заправо је принуђен да прихвати такав купопродајни уговор. И сами капиталисти, да би опстали на тржишту принуђени су да граде управо такав однос према радницима. Слобода је релативна, дакле, и за раднике и за капиталисте. Не помаже ништа еуфемистички новоговор о хуманим предузетницима који улазе у посао да би отварали радна места и тако постали племенити послодавци. Из тог разлога веома је развијена индустрија забаве. Радник верује да себе потврђује као људско биће, не када ради, већ када не ради, када спава или се на различите начине забавља. Међутим тиме постиже једино сопствену негацију.
Овај однос остварује се најмање на два нивоа:
• Локално. Субјекти су капиталиста и радник унутар једне или више држава. Ово је класичан однос који је Маркс дијагностиковао на прави начин.
• Глобално. Субјекти су државе. Принципи који владају на овом нивоу исти су као и они који постоје између капиталисте и радника. Мале или слабе земље принуђене су да продају своје ресурсе и радну снагу великима или јакима да би опстале, при чему им се свим силама онемогућава да буду економски независне. Групација на власти отуђује се од народа добијајући привилегије за спровођење тог односа.
Нови социјализам представља алтернативу постојећој диктатури капитала у лажној и неслободној заједници и успостављање новог, истински слободног друштва са новим економским уређењем и системом вредности. Он се разликује од досадашњих капиталистичких, али и реал-социјалистичких друштава по томе што укида потчињеност и према капиталистима и према државном апарату, али тако да не иде ни против људске природе која у стварању добара подразумева и приватну иницијативу. Слобода подразумева могућност избора. Нови социјализам омогућава управо то. Сви облици својине су дозвољени. На сваком појединцу је да се у потпуној слободи одлучи којем ће се облику приклонити. Енгелс сматра да се слобода не састоји у бирању „између многих различитих и противречних могућих одлука“ и да се тиме чак испољава неслобода. Али, ако се наша слобода састоји у сазнању закона природе и тако оствареној могућности њихове примене, као што каже Енгелс, онда се то мора применити и на људску природу саму, а она укључује тежњу за стицањем и поседовањем, хедонизмом, али истовремено и за мудрошћу, врлином, сигурношћу, аскетизмом. Те супротности је потребно помирити, а на држави је да обезбеди услове такве могућности, као и равноправност и једнаке услове за живот и рад, речју – правичност.
За остварење таквог друштва нужно је остварити одређене претпоставке, које се састоје, са једне стране, у укидању системских привилегија и са друге, у афирмацији правне државе у којој би власт била подложна ефективном суду јавности, али и лакше доступна и разотуђена, како би деловала у складу са општим интересом.
Остварење тог циља подразумева следећа начела:
1) Да власт буде лако смењива и контролисана тако што ће, између осталог, сваке друге године имати изборе, наизменично локалне и парламентарне. Изборни закони треба да буду такви да омогуће што лакше бављење политиком и што мањи цензус за улазак у скупштину, истовремено спречавајући могућности расплињавања и поспешујући департизовање скупштине, омогућавајући учешће самосталних кандидата у једном делу мандата. Сви учесници у изборној кампањи треба да имају потпуно исте финансијске и друге услове, тако да опредељујући фактор у што мањој мери буду слогани и рекламни спотови, а што више нережирана сучељавања ставова, расправе, дебате и одговарање народу.
2) Корупција је присутна у свим сегментима друштва. Тело за борбу против корупције зато треба да има извршна овлашћења и средства да испитује законитост трошења средстава у јавним набавкама, али и строго контролисање законитости пословања приватних предузећа.
3) Да се утврди индивидуална одговорност за штетну приватизацију, обави деприватизација и уведе радничко акционарство где год је то могуће.
4) Да се избор директора у јавним предузећима, здравству и школству обавља уз сагласност запослених.
5) Да се обезбеди заштита права на бесплатно образовање, здравствену и социјалну заштиту. Приватна иницијатива у овим областима треба да подлеже истим критеријумима и стандардима као и државна.
6) Да се обезбеди медијски плурализам тако што ће структура власништва у медијима бити нескривена, а оф шор компанијама ускраћено право власништва у медијима и маркетиншким агенцијама.
7) Да се обезбеди равноправност јавне и приватне својине, спречи монополизација и уведе прогресивно опорезивање, а сви подаци о пословању предузећа које запошљава више од 100 радника буду доступни јавности на исти начин као и код јавних предузећа.
8) Да се преиспита оправданост евроунијске политике и спроводи државотворна политика.
Борба за нови социјализам подразумева коришћење свих легитимних политичких средстава и руковођење начелом да циљ не оправдава средства, већ да средства легитимишу циљеве.
Највиши политички циљ покрета социјалиста јесте остварење правичног друштва слободних људи у складу са принципом:
Револуција у свести – еволуција у пракси!